Гуслама
Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!
К'о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари'.
Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе...
У њему је све, што србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л' весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.
Он је душа, којом Срби дишу
И в'јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења...
Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког' се јединством,
Причешћују Србинове груди.
Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко...
А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б'јеле
Златит' алем Немањића круне...
Па нек' стиже, нек' се пак'о диже,
Нек' још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!
Биће дана, већ се зрачак јавља,
"Доће хора, која доћи мора!"
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!...
20. II 1896.
