Зима

Зима

Јездим. Снијег пршти. Из домаје своје

У долину села гладни вук се краде.

Све су шуме као мраморне аркаде -

Стабла кô сребрни подупорњи стоје.

Негдје чујем удар сјекире по пању,

И све јеле дршћу... Сама жена нека,

Под бременом дрва, на раскршћу чека -

Одмара се. Гавран с грма гледа на њу...

И времена жрвањ, к'о вретено преље,

Окреће се нагло, и хукти и меље,

И прах студен пада све брже и брже...

Гори хуји. Пусто. Вук се гладни краде,

И свуд видим само мраморне аркаде,

И стубови сребра кров небески држе.

1914.