На мермеру чесме
На мермеру чесме сједим, кафу пијем,
И пушим - преда мном наргила клокиња.
Рани прамен сунца у дрвећу тиња
И ђинђуве баца по баштама свијем.
Тамо гдје кржљава смоква уз млин куња
Мој комшија Ибро, с чибуком у руци,
Чучи, воду гледа и како по луци
Расипа се бехар с јабука и дуња.
Све пјева, Сврх грања, што се густо сплело,
Мека, рана свила лагано се вије
Но, ја бих се клео, оно свила није:
Са мојом Шерифом то се сунце срело,
И за његов царски пурпур заплело се
Неколико златних нита њене косе...
Нема коментара:
Постави коментар