Мати

Мати

У грању школских липа весели жагоре врапци;

Врх се звоника жари.

Вечерње звоно зове, и већ се у цркву купе

Бедни, болни и стари.

У црном оделу једна старица, уморних црта,

Ступа у тамни кут храма

И усрдно се моли. Спрам ње ликови сјајни

Из златног гледају рама.

После вечерње мене, малог певача, свог знанца,

За руку хвата кô мати;

"Пођидер са мном дете, па ћу ти ораха крупних

И слатких колача дати".

Ивица месеца вири. Још само мало па вече

Скинуће наките целе.

Ми се уз степенице пењемо и улазимо

У врата куће беле.

У соби сумрак. На окну дрхтава румен гасне -

За гору сунце је село.

На застртом зиду удара сахат стари,

И смиље мирише свело.

Ја сам, доле, у углу. Седим и задовољно

Орахе тучем и бројим;

Спрам мене мацан чучи, преде и у ме гледа

Планулим очима својим.

Старица отвара ормар, и докле крила ормара

Шкрипућу и кô да цвиле,

Испод старога рубља вади и на сто слаже

Комад по комад свиле.

И снова богу се моли, и смежуране усне

Шапућу кротко и ти'о:

"О, бог ти, Никола, дао здравља и дуга века!

Где био, свуд сретан био!"

Он, иза далеког мора, послô је свилу ткану

Старици за одела;

И како госпа руком дотакне дарове сина,

У сету утоне цела.

Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра

По њеном сухом профилу,

На сто падају сузе и светлим капима квасе

Тешку и скупу свилу.

И сумрак све више бива. Мирише смиље свело;

Иконостас се зари.

Између прозора, горе, на застртом зиду,

Удара сахат стари.

И тако протичу дневи, и тако лагано труну

Још нескројена одела,

Мада их старица често дрхтавом руком глади

Између рубља бела.

1922.