Сарајевски теферич

Сарајевски теферич

С балкона на дурбин гледам. У дну брега

Требевића, где се оне стазе деле,

Из валова грана, кô стогови снега,

С доксатима ниским вире куће беле.

Ниже њих, у башти пуној плода, гди је

Оборила рачве јабука и слива,

Високи се пламен лепрша и вије,

Кô Јабучилова позлаћена грива.

Уз ватру је ражањ. неки дедо, ко ли,

Махрамицу лоја свезô на врх прута,

Па предано њоме маже гори-доли

Печеницу што је као дукат жута...

На домаку ватре, где травни веленац

Проткала је цвећа свакојака шара,

Окреће се коло, као живи венац

Од зумбула плавих, ружа и бехара.

Оно муслиманке играју, и вео

Гримизан и лахак вихори им с главе;

Све су лепе као плод румен и зрео

Што савија гране све доле до траве.

Једна цура, сама седећи на пању,

Хармонику држи поносно и холо,

И све ведре очи осврну се на њу,

И по такту свирца таласа се коло.

Ићиндија. Сунце алиђунско грије.

Један коњик језди путањом у страни;

А коло се њише, и са грла свије'

Севају и трепте кићени ђердани.

1920.