Крај

Крај

И свршено је било... У велу и белој свили,

Силазила си мирно низ степенице храма,

Под круном мирта... Сви су погледи на теби били.

Пред црквом жагор и теска. А као стена сама,

Уз онај стари јаблан ја сам прислоњен био,

И ћут'о... На моје чело студена падаше тама.

Уз мелодију чежње празнички дан је лио,

Топло и благо сунце. Под гроздовима бехара,

Мирисале су баште. Један је лептир мио

Сврх тебе кружио лако, пун светлих дугиних шара.

И када свати почеше бацати лимуне жуте,

И складно свирачи вешти, уз ћеманета стара,

Почеше топлу песму -: још једном погледах у те

Сјајну, као јабука сунца у венцу грана...

И моја душа задрхта; и с болом смртне минуте 

Златно се кубе сруши сврх њених шедрвана...