Ноћна фантазија

Ноћна фантазија 

Седим на стени, близу једне црне

Студене реке, с обалама кукâ;

Кô вихор када кружи преко лука,

Она из гротла свог хуји и срне.

Мајска ноћ. Али кô сводови крипте

Тамна, и једва назре се дно међе.

Певају тице све ређе и ређе;

И у мом срцу кобне слутње кипте:

Буљина негде чује се на пању...

Ја хтедох да се душа ноћас крепи

На златном врелу мелодија лепи',

Но мрака плоча обара се на њу.

Ево их!... Видим пустахије старе -

Удеси ноћни машу ми са воде...

У лађи са два крња једра броде,

А очи им се у дупљама жаре.

Чуј, креште! Мукло глас одлеже даље

Низ реку. Сваки, сур, охол и ледан,

На врату држи хелебарду. Један

На кљуну лађе стоји с пламом паље.

Кô паучина на једра се лепе

Перчини дима и кидају снова.

Већ кораб стиже крају, а с крова

Урличе бесно чета ноћи слепе.

Један по један скоком грдне жабе

С палубе скачу, а зелен и зао

Онај са паљом у прочеље стао

И за њим, ено, сви из куке грабе.

Пратим их крадом. Где ће у то доба?

На врата моје баште, ено, срну...

И чуј, већ удар јечи кроз ноћ црну,

И даска праска, и распрсла оба

Клонуше крила... Сад у лепом питôм

Градине моје, с тапшањем и једом,

Пробише хрђе... Стабла дршћу редом

Свиленим лишћем и бехара китом.

И снова удар за ударом поче -

Иверје сочно лети на све стране,

Посрћу стабла и крше се гране

Уз водоскоке о первазе плоче.

Расипају се пахуљице беле;

По плотовима светњаци се скрише;

Одбегле тице из градине целе,

И мојих лепих стабла нема више.

Никад ми није 'вако душа зебла,

Нити је 'вака зима тресла мене...

Погледај! Тамо сада грубе сене

На хрпу слажу оборена дебла.

Онај са зубљом, зелен, доле клече -

Припали стабла; стаде писка грана,

Пиште кô деца када са свих страна

Око њих грме побуне и сече.

Изби дим густи - покуљаше риђа

Руна и зачас повише се свуда,

Још једва што се под прамењем виђа

Путања бела где баштом кривуда.

Шину бич један, па други, па трећи

Пламена хитра, и као мерџани

Варнице прште, играју по страни,

И пожар расте све већи и већи.

Кô полип, с безброј чопорка и кнута,

С искрама, крвав, и виши од свије',

У ћемер неба плам уздрхтан бије

Кроз дима вела чађава и жута.

А наоколо, уз последње луче

Стабала мојих, дуси гибљу стасом,

Играју коло и урличу гласом,

Кô да у бадње безброј маља туче.

И ноћ све црња. Реко бих да на њу

Растопљен катран ријекама лије...

Страшна!... Са кула позна ура бије,

И негде бучи буљина на пању.

1918.