Сељанка (Павлу Поповићу)

Сељанка           

Павлу Поповићу

Снег пада и веје. У сеоској луци

Све је пусто. Само, као сенка тупа,

Низ пртину уску, са штапом у руци,

Погрбљена, бледа, једна жена ступа.

Ступа и једнако испод борна чела

Погледује тамо у костуре ива,

Где се на домаку реке, у дну села,

Сеоскога уче стан самотни скрива.

Нек ветрови бесне, нек мећаве хуче

И засипљу сметом путеве ратара,

Она сваке дневи одлази код уче,

Па учи и сриче слова из буквара.

Сви се чудом чуде у селу и зборе:

"Сирота, полуђе!" Но светла кô свила,

И чврста кô рало што црницу оре,

Све је ближе циљу њена жеља била.

И скоро кад жита зашумеше јара,

Кад под стрехом ласта кликну песму њену,

Једно јутро с учом опрости се стара,

Низ прагове сиђе и путањом крену.

Постигла је сврху. У свакоме куту

Њезинога срца нова снага дршће,

Нити она гдегод одахне на путу,

Но с дреновим штапом корача све чвршће.

Већ је на крај стазе. Сада брвно води

Преко уске реке што кривуда луком;

Старица не стрепи, она напред ходи,

И слободно хвата за доруке руком.

Испред воденице, што наслања на њу

Своје рачве сиве један орах свео,

Божи је и зове млинар, и на пању

Са дечаком седи, сав од млива бео.

Но она све даље корача, и само

Каткад суху руку стави изнад чела,

Па погледа брегу, где, из храшћа тамо,

Са планулим крстом вири торањ села.

Корача и носи и радост и јаде

У туробној тами својих позних днева;

И још два-три крока, па под брегом стаде,

Где споменик с орлом двоглавијем сева.

Прекрсти се, мермер целива и очи

Подиже. Ту горе златна слова стоје.

И у првом реду, на мраморној плочи,

Угледа имена лепе деце своје.

Полагано сриче уклесана слова:

"Ратко, Ђорђе, Дејан" , па грца и стане,

Срце стиска, затим сриче, сриче снова,

А при сваком слову нова суза кане.

Под кров њене душе, кô селица летом,

Враћају се светле успомене дана

Кад је децу дивну, као стабла с цветом,

Гледала крај орних плугова и брана.

Пред њом свићу јутра жетвена, и она

Све стубове кутње, младе кô кап росе,

И дичне и светле кô краљеви с трона,

Гледа међу класјем са одсевом косе.

Она снова види све вечери касне,

Кад је у колеби сваки кут грохотô;

Види сва три сина, све ликове красне,

Огњиште и ватру, вериге и котô.

Све види и чује. И понори туге

Пуцају све дубље, јер, пуста и сама,

Сад колеба ћути, и сад, место дуге,

Као паучина сврх ње виси тама.

Скупила се чељад. Сви гледају у њу,

Са дубоким болом скрушени и свели;

И сви ову бледу сељанку у гуњу

Сузама би својим утешити хтели.

Но старица само тресе се и грца

И упире поглед у споменик бео,

Сврх ког устремљени орô светломрца,

Као да би мајку огрејати хтео.

И дани све теку, а мраморној плочи

Свако јутро, рано, у појање петла,

Тихо мати дође, па подиже очи,

Моли се и дуго сриче слова светла.

И док она тако, скрушена и сама,

Пред мрамором стоји, ту, у врху села,

И док рана звона звоне с торња храма,

Обруч златан дршће око њеног чела.

1923.