Пролетња бура
Смркло се. Кô војске широке са страна,
Са хуком и бесом силне буре стижу,
Сукобе се, крше. ломе се и дижу,
И урлају лишће кидајући с грана.
Ја струком завијен уврх села стојим;
Преда мном се шибље огољело свија,
Као да се снопље посадило змија
Па сикћући маше реповима својим.
Ево пљуска. Севну. И порфира стреле
Покри и обасја врх самотне јеле,
И гром туче. Јеком отпоздрављају га
Провале и ждрела, борови и смрчи.
Разбарушен неко бос низ поље трчи.
И над горским ртом ено изби дуга.
1924.
Нема коментара:
Постави коментар