петак, 17. јануар 2020.

Свирач





Свирач

Не, по вашем такту гудало не вучем!
    Мелодије моје теку с врха сама,
Гдено зора сунцу својим златним кључем
    Отвара портале, и макови цвет
С недара му баца на прагове храма,
    У краљевском плашту где га отац свет
    Испраћа и спрема на нов сјај и лет.

Мој звук рађа само дрхтај мојих струна -
    Сам избија као врело река плави'.
С вихорима живи уврх горских круна,
    И с лучама кружи наш убоги кут...
Он је жижак оних које мемла дави
    И родне им баште мраз убија љут,
    По очима траже дуга светли пут...

У скровишту, где га златне ватре крепе,
    Он не чека никад на тапшање ваше...
Њему венце вију ореаде лепе,
    И уз харфе слажу хвала чедни пој...
И кô капље сунца љиљанове чаше,
    Он у себи храни светих искра рој,
    И дар од њих прима и ореол свој...

Он жеђ вином гаси из свога крчага,
    Слухом својим слуша речи с река тајне...
Он је моје дело, моја крв и снага,
    Моја срећа, радост, и болова глас...
С њим ћу и умрети једне ноћи сјајне,
    Кад успева река, грм, поље и клас,
    Грлећи, о драге моје струне, вас...

1918.












          

Нема коментара:

Постави коментар