Беглер-бег

Беглер-бег

Рано јутро трепти са далеких страна.

Сам Беглер-бег сједи пред кулом у хладу,

Тихо вјетар вије са разраслих грана

Па повија старцу дугу, меку браду.

Пред њим пукло поље. Испод танке паре

Здрела жита шуме умивена росом,

И одморни тежак сан са ока таре

И у врху њива замахује косом.

Кô преплашен јелен у скровиште тавно,

Ил' кô вјетар када диже шушањ слаби,

На домаку села, низ присоје равно,

Пуне, густе гриве хитри коњиц граби.

Стари Беглер пуши. И док дим се диже,

У новој му ватри сјају ока оба:

Под зориним велом, све ближе и ближе,

Њему тихо ступа прошло, давно доба.

И он види себе за младости своје,

Кад му око бјеше и од муње брже:

За појасом љуте кубурлије стоје,

А под њиме снажно лаки жерав рже.

Хитре искре бију из калдрме старе,

На прозоре трче све руже Мостара;

Од грознице слатке лица им се жаре,

Па јунаку машу китама бехара.

А он, горд и силан као рука смрти,

Само језди даље уз цареву џаду;

За њим јуре брзи огари и хрти, -

И раван му нико не бјеше у граду.

Он је онда владô сам како је хтио,

И његовој вољи ко је на пут стао?!

На чалми му златан полумјесец био,

А у њему зелен, крупан алем сјао.

По пољима овим широким и травним

Чадори су били силних турских чета,

И зелени барјак са знамењем славним

Вијао се гордо низом дугих љета.

Он сања и гледа... Под покровом зоре

Врх далеких брда као ватра руди,

И бегове очи тихом срећом горе,

И радосни уздах оте се из груди.

Ал' ђаурска труба, чуј, са града писну!

Стари Беглер прену, и на кобне звуке

Он зајеца љуто и од бола врисну,

Па обори главу међу сухе руке.

Старо дрво шуми. Негдје уврх грана

Огладњели кобац с плијеном се бори.

Мека, топла свила лети преко страна,

И кроз танку пару златно јутро гори.

1924.