Још љубити могу...

Још љубити могу...

Усахнуо извор усхита и среће,

Не носи ме струја младалачких снова,

Са гране живота расуло се цв'јеће

У бескрајну пустош покојних св'јетова...

Нит' осмејак слатки милозрачне зоре

Не враћа ми покој умрлијех дана,

Нит' пјесмице миле, што се јутром хоре,

Не видају груди под теретом рана.

Излио сам сузе и без суза сада

На пепелу наде и покоја плачем,

И вјера ми гине, умире и пада,

К'о невина жртва оборена мачем...

Ја сам худи морнар, ком' је судба дала

С океаном хладним да се вјечно бори,

Који неће стићи зору идеала,

Нити слатку чежњу, што му срце гори.

Нити више немам ни снова, ни среће,

Само једно благо пропало ми није:

Још љубити могу, још се извор креће,

Који твоја слика бесмртношћу грије!

1895.

   

          

Љуби!...

Љуби!...

Љуби, ал' љубав треба

    Да светим жаром сјаје,

К'о јасно сунце с неба

    Чиста и св'јетла да је!

Кад ступаш њеној стази,

    Истина нек' те прати -

С љубављу анђ'о слази,

    Што ће ти среће дати!

Љуби! Живот се креће,

    И све ће наћи крај,

Ал' твоја љубав неће,

    Небо јој шири рај!

2. новембра 1895.

   

          

Сјети ме се...

Сјети ме се...

Кад ти тајни гласак сјетни

    Мирног санка тргне слас',

Сјети ме се, цв'јете драги,

    То је моје душе глас.

То је љубав, што се диже

    Са престола срца мог,

    Па се моли, да те срећну

Вјечно штити благи Бог!

Мостар, 28. октобра 1895.

   

          

Ходи, мило чедо моје

Ходи, мило чедо моје

Ала л'јепо твоје груди

То убаво цв'јеће краси,

Па слађани мирис буди

К'о свилене твоје власи.

И ја имам цв'јећа бајна

Које тако мило цвати,

Све ћу цв'јеће теби дати.

Душа моја перивој је,

А у њему чисто врело,

Ходи, мило чедо моје,

Ти узбери цв'јеће ц'јело!

1895.

   

          

Што засташе груди моје

Што засташе груди моје?...

Што засташе груди моје,

Као да им неста даха,

Као да су промрзнуле

Од сумора и од страха?

Ћути, ћути, миље драго,

Сад ми душа у рај ступа,

Посред мора - ока твога

Заљубљена крила купа.

1895.

   

          

Вјечита младост

Вјечита младост

Никад моје срце остарити неће,

У њему ће бујат' и пјесма и цв'јеће,

У слађаном жару, што га срећа буди,

Згр'јеваће се душа, и крвца и груди.

Ув'јек ће ми остат' цвјетна поља драга,

У њима ме дизат' и младост и снага,

Са тицама малим, што по шуми л'јећу,

Пјевати ћу и ја прољећу и цв'јећу.

А ако ми пјесма не би лака била,

Драга ће јој моја уздигнути крила,

Њене очи благе, два сунашца с неба,

Пружаће ми миље, које пјесма треба.

Мостар 1. јул 1895.

   

          

*** (Ни простор, ни судба, што нам среће брани)

***

  

Ни простор, ни судба, што нам среће брани,

Од мене те никад раставити неће.

        Кад на пољско цв'јеће

        Пада зрачак рани,

Ја те гледам. Кад се златно сунце роди,

Милујем ти власи. Кад мали славуји

Запјевају слатко у шумској слободи,

        Твој ми гласак бруји.

Кад лагани вјетрић кроз ружице пирне,

Љубим њедра твоја. У зв'јездама сјајним

Гледам очи твоје; и сред ноћи мирне

Ја се молим за те анђелима бајним...

1895.

   

          

У дубину душе моје...

У дубину душе моје...

  

У дубину душе моје

Твој премили поглед паде,

Као пољуб сунца врела

На њедарца руже младе.

Ох, то свети зрачак бјеше,

У ком рајско миље лежи:

Сваки душе осјећај ми

Разви се у цв'јетак свјежи.

И сада је душа моја

Перивој, гдје цв'јеће мири -

Сваки цв'јетак тебе сања,

Теби своја њедра шири!

1895.