И опет ми душа све о теби сања

И опет ми душа све о теби сања

И опет ми душа све о теби сања,

И кида се срце и за тобом гине,

А невјера твоја далеко се склања,

Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,

Из призрака твога блаженства ме грију,

Па бих опет теби пануо на њедра

И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди

Још у небо гледа и живота чека,

И не мисли: небо да облаке води

Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.