Војводи Степи

Војводи Степи               

приликом његова доласка у Мостар год. 1919. 

Обилићу, Срђо, смели Страхињ-бане,

    Прими венце ове срца што те љубе!

Јер ти робља бедне ведрио си дане,

    И верига тешких крхô алке грубе,

Јаки, непобедни сине мајке горде,

    Вихоре и громе са Цера, што оба

Рушио си цара крволочне орде

    И с тимора славе кликтô свако доба!

Југ Богдан са децом, Љутица и Марко,

    И сви за слободу што падоше јуче,

Што отачку груду љубили су жарко

    И зажегли крвљу све пламове луче, -

Сви су они с тобом данас дошли нама,

    Јер у твоме срцу њина срца бију,

Светла, кô празнички сјај по иконама,

    Кô врела где сморни снагу вере пију.

С њима очи своје упирô си лету

    Високих крсташа и сунцу се пео -

Шта Србија може показô си свету,

    И њезине душе да су бога део.

Јер богови с тобом када нису хтели,

    Ти сам Перун беше са муњом у руци.

И бродови наши свог су Христа срели,

    И с дугом на једру мирној стигли луци.

Са копљем и штитом сад, краљу мегдана,

    Стубе ког сви громи окрњили нису,

Ти стојиш, сав сјајан, кô зора Балкана,

    Сврх аждаје мртве на највишем вису.

Само ретке душе и краљевске, где је

    Бог просуо ватре сунчане, ту стоје;

И бесмртне тако, докле сунце греје,

    Светле се у блеску ореоле своје.

Благо теби! Вечно са Мироча бела

    Певаће те вила уз боровље давно,

Јер си ти, кô песму херојскијех дела,

    На звездама име урезао славно.

И сви наши позни нараштаји красни

    Гледаће на звезде с ватром срца лепа,

И читати песму с кола звезда јасни' -

    Вечну, светлу песму: Степановић Степа.

1919.