*** (По жицама танким на злаћеној цитри)

***

  

По жицама танким на злаћеној цитри

Крећаху се лако прстићи јој хитри;

          Њезин гласић мио,

Пратећ слатке звуке, по звјезданом кругу

          Губио се ти'о,

А у њежну пјесму, у зеленом лугу,

Славујак је тихо плео своју тугу.

Под прозором малим стајô сам без мира,

А кô свети акорд са небеских лира

          Бјеше њезин пој,

И од оног часа само за њом блуди

          Страсан уздах мој...

И кад нојца пане, и кад зора руди,

Њу и слатке звуке сјетно срце жуди...

1896.