Видов дан

Видов дан               

1389. - 1919.

Осана теби, ти наше Голготе дане,

Где гротло сиње прогута царства брод!

И где у крви, к'о сунце за горске гране,

Утону витешки род!

С крушевца града више се вијао није

Свилени крсташ - Србија беше гроб,

Тамница пуста, где мемла дави и бије,

И бледи издише роб.

Али ти поста наше свештено Врело,

Где крепке вере зашумље свети пој,

И воду твоју, к'о снагу за ново Дело,

У крчаг левасмо свој.

Осана теби! Све муке и смрти чаше,

Клешта, тестере, нису сатрле нас,

Јер вечно, свуда где беху стазе наше,

Твој вишњи звоњаше глас.

Он беше тврдо кормило наших лађа,

Водиља звезда нашега раја кључ,

И света песма: с Голготе само се рађа

Васкрсне зоре луч.

И он се роди! Роди се свима нама,

И у ноћ сужњих засече пламени рез!

И ено, с круном, у блеску драгог кама,

Устаје светли Кнез...

Све трепти, сева... И свуда, Косово где је,

Гле, давни борци, к'о густих брестова луг,

У одеждама ничу а сврх њих греје

Све лепше нимбуса круг.

Сви они хрле, и поглед очију своји',

К'о дете оцу, упире млад и стар

Тамо, где с крстом у руци на вису стоји

Под ореолом Цар.

Осана, царе и мучениче, осана!

Песама наше радости враћа се век!

Више нам очи не мути дубока рана,

Ни грубих окова звек.

Ми с твога Виса, уз херувимске звуке,

Примамо браства причест и славе плод!

На коленима, спрам тебе дижући руке,

Сав дивни кличе род.

Пламеном вере, смелошћу, патњама трајним,

Искупили смо старога цара свог!

Цара хероја у одеждама сјајним

Из раја шаље нам Бог.

Осана, оче! О твоје храмове беле

Скрх'о је крила с Босфора крвави змај.

Гле, оуни звезда, сада са Шаре целе

Храстови просипљу сјај.

С харфом на стени, у блеску њихових круна,

Косовка лепа чудесни слаже пој -

Пева и слави, уз топле звуке струна,

Тебе и васкрс твој.

Осана, вечни! Царствуј и господари,

Нек' вечно наших победа хори се глас!

И нека свуда јединства свети олтари

С брегова греју нас!

1920.