Моја љубав

Моја љубав 

Сад је љубав моја једна вила тмурна,

Осамљена, пуста, паучљива, бона...

Више руже жуте не машу с балкона,

Ни кактуси рујни из мраморних урна.

У стрехи се крова гнезде миши слепи;

У прозора свијех, расклимана, гњила,

Кô у мртве тице, висе оба крила,

А по њима паук своје мреже лепи.

Где шедрван мутни спрам капије прска

Низ прагове крње рибњаку се сиђе,

Но лабуда нема... Поврх воде риђе

Леже мртви венци лотоса и трска.

Само ноћи које, кад огрну ти'о

Струке месечине баште виле старе,

Све дворане сину, тремови се жаре,

И са харфа свуда звук се диже мио.

Свих прозора снова уздигну се крила,

Као да би негде полетети хтела;

И пуна корала потеку сва врела

Радости и песме, где су гробља била.

Нове светле капље расипа фонтана -

Из дробних драгуља лепа плане боја;

И при месечини ведра слика твоја,

У своду од ружа јави се алтана...

Лотоси зашуште по рибњаку целом,

Кô седеф сва вода заблиста из рама

Јасика и бреза, а ти озго, сама,

На лабуда свога машеш ружом белом...

Он ускрсне... Крила, кô два бела једра,

Подиже и кружи надомак фонтане -

У те гледа... Златно, из брезине гране,

Месечево копље погађа му недра.

Но све мине... Снова ћути вила тмурна,

Остављена, сама, паучљива, бона...

Више руже жуте не машу с балкона,

Ни кактуси рујни из мраморних урна.

1918.