Легенда
Светиславу Стефановићу
Христос, у дну села, на домаку пута,
На месту где "Свето Врело" тећи заче,
Сам, на крсту виси, и сплет оштре драче
Обвија се грубо око чела жута.
Позно, кад у грању самотнога кута
Месечина бела затрепери јаче,
Жена, у црноме велу, дуга скута,
Пред Христове ноге сруши се и плаче...
И гле, Он се трза... А из сваке ране
По кап једна светла као рубин кане,
И са бледих усна дршћу чежње гласи...
Век за веком тече, а још, ноћу, иста
Лепа госпа јеца, и крај ногу Христа
Лепршају ветри њене златне власи...
1918.
Нема коментара:
Постави коментар