Сенке

Сенке

Ви, сенке, што сада по путима мојим

Урличете кобно, кô с разбоја хрти,

Ма ви биле канџе свих беда и смрти,

Свеједно, ја вама на белези стојим!

Не тресу ме више оштрохрте ости,

Ни јед зелен с ваших губица што прска;

С вама ћу у коштац, па ме попут трска

У притегу вашем прснуле ми кости.

Не, ваш помам нема снаге да ме сатре,

Ја сам горе где се царске руде крију,

И на сваки удар распу се и бију

Из мојијех стена искре златне ватре.

О грмење моје зубе крши време,

И у њему свака хајка лава нађе.

Још су моје снаге горда једра лађе,

Где просипа зора своје дијадеме.

Мичите се с пута! Из каљуже ове,

Где се ореола човечности цепа,

Ја на тимор идем, куда срце лепа

Купе се и хрле на полете нове.

Онамо, на врху, кô дан један бео,

Ја ћу с копљем стати, ти, маглена хордо,

И кô пожар златан, радосно и гордо,

На брегу лепоте изгорети цео.

1923.