Призренска ноћ

Призренска ноћ

По собама више чираци не горе -

Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;

У седефу чистом мјесечеве зоре

С доксатима ниским стари Призрен спава.

Само шћи попова, Динка, јоште, бдије

И једнако гледа из демира своји'

На Бистрицу хладну, гдје коњица поји

Одоцњели војник... Све јој срце бије -

И када би само млади витез хтио,

Најљепши би ноћас његов плијен био:

С њим би одмах Динка тамо, преко горе.

Јао, како дрхти - кô лишће на грани!

Тресу јој се њедра, куцкају ђердани

И трепте у сјају мјесечеве зоре.

1914.