Стојан (Ковачевић)
Кô храст што ниче из голети оне
Гоњеној тици да скровиште буде -
И ти си никô из дједовске груде
Да будеш бранич оних што их гоне.
Кô вихор млади од грма до грма
И ти си тако, узвишена чела,
Кружио, лаве, од села до села
Мртве да будиш... Твоја света крма
Бјеше слобода... И у вјечном боју
За њу си давô крв и душу своју,
И сваки корак њој ране те стоји...
Вај, сада кад нас синџир туче,
Ко ће да крха тамнице и кључе
Кад тебе нема и орлова твоји'?
Нема коментара:
Постави коментар