Ој поточе...

Ој поточе...            

Ој поточе, што си тако

Сјетан, тужан, болан јако?

     Радости ти минô рој.

Твоје лице бјеше прије

И красније и милије,

     Веселији жубор твој.

А сада те, ој поточе,

Као голо то сироче,

     Обузела туга, вај;

Ти си тужан: твоја дола

Остала је пуста, гола,

     Не мирише већ јој крај.

Узвехнуло твоје цвијеће,

Око њега не облијеће

     Ситних чела складан рој;

Заћутао славуј лугом,

И он јади с тобом - другом,

     Умукô му слатки пој.

И небо се промијенило:

Није више тако мило,

     Облак крије сунчев сјај.

Вихор бјесни са свих страна,

Па увело лисје с грана

     У далеки носи крај.

Све је тужно... Ој поточе,

Остао си кô сироче,

     Ал' не губи благи над:

Опета ће доћ прољеће,

Замирисат твоје цвијеће,

     Твоје душе миље, слад.

1888.