*** (У светом часу поноћњега мира)

***

У светом часу поноћњега мира,

Кад тиха роса почива на биљу

И безброј звијезда с далеког свемира

Љупко се смијеши у анђелском миљу;

Кад благи шумор мирним зраком плове

И њежно цвијеће о зорици сања:

Тајанствен гласак мами ме и зове

На драго мјесто нашег миловања.

Кô рујна зора што славују буди

Милином слатком оно срце сјетно,

Тако тај гласак напуни ми груди

И душу диже на престоље цвјетно.

И прошле среће затрепере крила,

На мртвој вјери заблиста се нада:

Преда мном сине твоја слика мила

Чаробним миљем кô богиња млада.

Са бајног прама твоје густе косе,

Што дивно пада на бијеле ти груди,

Мириси слатки у небо ме носе,

Далеко тамо од свијета и људи.

Ја жељно гледам твоје лице бајно

И њежни осмјех што ми свемоћ спрема,

А срце врисне, заплаче очајно:

Ја руке ширим - али тебе нема...

Залуду поглед у бескрајност блуди,

То само бјеше призрак ноћи тавне;

Ја спустим главу на уморне груди

И нијемо снивам цвијет прошлости давне.

А хладни вјетар лелуја ми власи

И шумом тоне сред поноћњег доба -

Кô свете туге прекидани гласи,

Кô тајни уздах са пустога гроба.

1892.