***
Ни простор, ни судба, што нам среће брани,
Од мене те никад раставити неће.
Кад на пољско цв'јеће
Пада зрачак рани,
Ја те гледам. Кад се златно сунце роди,
Милујем ти власи. Кад мали славуји
Запјевају слатко у шумској слободи,
Твој ми гласак бруји.
Кад лагани вјетрић кроз ружице пирне,
Љубим њедра твоја. У зв'јездама сјајним
Гледам очи твоје; и сред ноћи мирне
Ја се молим за те анђелима бајним...
1895.
Нема коментара:
Постави коментар