Пјесник

Пјесник                

Пријатељу Светозару Ћоровићу

Носећи путир свијетли, пунан истине сјајне,

Он међу људе ступа и с љубављу их дружи,

Он братство миром брати и зубљу вјере трајне

Високо небу диже и с њоме роду служи.

По неравноме путу, на коме трње срета,

Он смјело напријед греде, презирућ судбу строгу,

У часу искушења диже га мисô света,

И он се само моли небу и своме богу.

Са његовијех уста слободна ријеч лети

И уморне снаге к новоме дјелу креће,

А кад га руља гони, штити га анђô свети, -

А кога небо брани, руља га срушит неће.

Што људи благом зову, његово благо није -

Престоље, моћ и сила све се то зачас губи;

Он вишег блага има, у коме свјетлост грије:

Пјесму и срце младо, срце што вјечно љуби.

И носећ путир свијетли, пунан истине чедне,

Он ће живјети тако, посвећен храму мира,

А кад му тијело клоне под косом смрти ледне,

На његовоме гробу опојаће га лира.

10. марта 1895.