Војиславу

Војиславу

Протекô је данак. На даљном западу

Одавна је сунце утопило зрак.

Над заспалим свијетом, по селу и граду,

Спустио се санак чаробан и лак.

     Умукла је пјесма веселог морнара.

     Све се у спокојству тихано одмара.

На обали мора, под граном "цитрона",

На ћилиму цвјетном самац сједим ја.

Са ведрога неба, с божијега трона,

Блеђанога лика пуни мјесец сја;

     И кô слатка нада, пуна свете вјере

     У млађаном срцу, звијезде трепере.

Ниже мене вали тихани и мали -

Кô пјесмице горске кад заруди мај -

Несташно и благо причати ми стали

У шаптању слатком задовољство, рај;

     Причају ми благо неке миле бајке,

     Што их само слушах на криоцу мајке.

А с пучине даљне са широког мора,

Као онај свети херувимски пој,

Чујем слатке гласе тајанственог хора;

То Сирене шаљу ноћи поздрав свој,

     А славујак, што се у загранку скрива,

     Милозвучном им се пјесмом одазива.

Све је тако бајно, све милотом збори,

Ал' је моје лире још слабачак глас

Да у једну пјесму све милине створи

Што их око гледа у тај блажен час;

     Ја сам јоште тиче које куша крила

     Да га вину тамо у станове вила.

Ој ти сине дични Шумадије драге,

Што ти вила свети поклонила дар,

Дођи Јадран-мору, жицом лире благе

Ти си кадар ову опјевати чар;

     Ја сам јоште тиче које куша крила

     Да га вину тамо у станове вила.

У Дубровнику, 1890.