Српском оцу

Српском оцу

Слатко ти спава малено чедо -

    Пупољак дивни, неразвијен цвијет,

Слатко ти снива, тихо почива, -

    Санак је њему најљепши свијет.

А брижна мајка, лебдећ над њиме,

    Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,

И ти га гледаш, а суза ето

    Заблиста једна у оку твоме.

О, знадем сузу - из бола душе,

    Разум'јем боре на челу сјетне;

Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,

    У санку часе уживај сретне;

Кад љета тебе на ноге дигну,

    Минуће санак, спокојство благо,

Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,

    Плакаћеш, чедо, очева снаго!

На сваком путу, на свакој стази,

    Куда те жеља водила буде -

Трње ће тебе сретати само,

    Груди ти сламат' ледене груде;

Слушаћеш уздах очаја горког,

    Из груди гора, дома ти мила,

На гробу српске пропале славе

    Слушаћеш како тугује вила"...

Ти тако велиш, ој оче српски,

    У болу јада, очају тешку, -

Па зашто тако саламаш јадом

    Витешки сине, душу витешку?

Не тужи, стани, па врлог сина

    Уздање твоје, злаћану наду,

Зарана јоште учи га, свјетуј

    За борбу душу нек спрема младу!

Учи га оче: да муком само

    Дижу се храми славе и среће,

Да муке само и тешки труди

    Дарују плода мирисно цв'јеће.

Учи га: нека пред силом грома

    К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;

Нек младу душу небеском пјесмом

    Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!

Па кад ти синак утуби р'јечи,

    Кад појми смис'о очевог збора:

Сл'једиће стазом, што небу води,

    Гдје љепше свиће данак и зора!

У Мостару, 21. 1890.