Мити Поповићу
српском пјеснику
Надасмо се, да ће скоро,
Кроз мракове, што те круже,
Засијати сунце св'јетло -
И процвјетат' твоје руже...
Надасмо се, да ћеш наше
Сузе горке ублажити,
И са пјесмом срца твога
Нашу душу оснажити.
Надасмо се, да ће опет
Оживити твоја вила,
И над Српством твојим милим
Раширити драга крила.
Надасмо се, да ће опет
Пјеват' српске славе зори; -
Од пјесама в'јенце вити
Срб-јунаку што се бори.
Ал' нам нада ево пада -
Тебе нема више, Мито...
Под земљу је твоје сада
У туђини т'јело скрито.
Пануло ти сунце сјајно,
Увехнуле твоје руже;
Горе, поља мирисава
И славуји с њима туже...
Ал' те браћа мила неће
Изгубити из памети:
Док се бурно коло креће,
И док српска пјесма лети.
Твоје ће се име знати
Док је српског неба плава,
На гробу ти браћа клицат':
Ој, слава ти, Мито, слава!
Нема коментара:
Постави коментар