*** (Кад свене миља драгоцјено цвијеће)

***

Кад свене миља драгоцјено цвијеће

    И мину пјесме што са наде звоне,

Бесвјесно кад ти мутни поглед лијеће,

    А сјетно глава на груди ти клоне,

Ти тражиш мјесто познато и мило,

    Далеко тамо од свијета и људи,

И скрстиш руке на уморно крило,

    А море туге притиска ти груди.

Ал' ти се пренеш кô из дугих снова,

    Запламти душа што у болу тоне:

Ти чујеш гласе с јатом лахорова

    Над тобом како тајанствено звоне.

Са твога лица осмејак полијеће

    И опет с вјером загрле се груди,

С таласом миља крвца ти се креће,

    А челом зрачак усхита се буди.

Пред тобом све је кô што ј' некад било,

    Ти грлиш свијет рукама објема,

А твоје око што је сузу лило

    Радостан поглед у висине спрема.

Ал' зачас опет сва чаробност мину,

    И твоме оку све је исто тавно,

Јер то су гласи што их прошлост вину

    Са мртве среће, закопане давно.

Мостар, 26. септембра 1892.