У вечерњем сјају

У вечерњем сјају

Сребрна ријека блиста се и гори

     У рујном пламу вечерњега сјаја;

Прелијеће вјетрић и са грањем збори

     О слатком миљу прољетњега баја.

У лаком чуну, задовољан даном,

     Опрезни рибар обали се креће,

Да слатко заспе под врбовом граном,

     Гдје благо мири загрљено цвијеће.

Са плодних поља, што их круже горе,

     Весела крда у сеоце крећу,

Пастирске пјесме с поздравом се хоре

     И свјежим зраком дрхте и прелијећу.

И славуј пјева; са роснога грања

     Губи се гласак све даље и даље,

И њежном пјесмом чедног миловања

     Он лијепој ружи своју душу шаље.

О, пјевај и ти, пјевај, срце моје,

     Анђелу своме што те с небом спаја!

У славу њојзи нека пјесма поје

     Кроз благо крило вечерњега сјаја!

Нови Сад 1894.