Бранкова душа

Бранкова душа

Ноћ се склања... исток руди,

    Вијенцем кити зору сјајну,

А кроз душу и кроз груди

    Чујем милу пјесму тајну.

Чујем како глас се хори

    Који вјером крвцу кријепи,

А од миља дух ми гори

    У пламену нада лијепи'.

Кô да с неба чеда мила

    Пружају ми рајског слада,

Кô да ми се загрлила

    С њима моја душа млада!

О ти мила пјесмо тајна

    Што ми духу дижеш крила,

Јеси ли се с неба сјајна

    С бијелим данком разавила?

Ил' то анђô земље моје

    Пјева химну васкрсења?

Или српска вила поје

    Са висока голог стијења?

Не, са јатом рајског свијета

    Преко српских милих страна -

То Бранкова душа лијета

    На освитку бијелог дана.

Па с висине свијетлог свода

    Гледа вијенац Србадије,

Гледа наду свога рода

    Како сложно коло вије;

Гледа како братац брата

    Жарко љуби, топло грли,

Како рука руку хвата,

    Како народ срећи хрли;

Гледа снове, слику нада,

    Што их Бранко с "Колом" сплео;

Гледа вијенац братског склада,

    Што га Бранко започео;

Гледа како свете кости

    Милошеве наде згријева,

Па од среће и радости

    То Бранкова душа пјева...

Србадијо, надо мила,

    Крени снагом горског лава,

Нек под небо дигне крила

    Српска срећа, српска слава;

Нек се креће коло лако,

    Коло слоге, братског рада!

Тако ће се, само тако

    Развит цвијетак наших нада.

Причестимо душе младе,

    Причестимо срце жарко

Оним пићем што нам даде

    У "Растанку ђачком" Бранко.

Само тако душман слаби

    Што нам срећи ломи крила,

Само тако Бранкова би

    Задовољна душа била...

У Мостару, 22. јануара 1894.