Заробљени пјесник
Не гледа небо плаво ни осмјех сунца врела,
У власти тмине хладне заробљен пјесник стоји,
А пред свијетлом мишљу високога му чела
Као да и мрак стрепи и пред робом се боји.
Узаман ланци звоне и теретом га тиште,
Покорена је снага, али идеја није:
Он само једно жели, он само једно иште -
Свјетлост народу своме, слободу љубави свије'!
Ни мрак ни мемла хладна не руше вјеру јаку,
Његово блиједо лице небески осмјех љуби -
Он сања... и пред њиме, у најљепшеме зраку,
Богиња слободе свијетле божанску химну труби.
1895.
Нема коментара:
Постави коментар