Сахрањено миље

Сахрањено миље

Сахрањено миље: на ружином грању

    Не њиха се цвијеће - да лептира храни,

Нит' се чују звуци љубавног поздравља -

    Хладна зима стеже, хладни свићу дани.

Прснули путири у којим' се роса

    На уранку сјала кô бисерје дробно,

Под суморним небом дух пораза стиже

    И кроз пуста поља зајауче злобно.

Кô да груди стеже дах гробовске влаге

    Кад кроз сухо лишће мразни вјетар ду'не;

Мртво шума снива и снуждено ћути,

    Као краљ без скиптра, без вијенаца и круне.

Не трепери листак, нити славуј слијеће

    Да у мирном хладу слатку љубав збори,

Нити поток шуми, нит' се живот рађа -

    Мртво је у зраку, мртво је у гори.

Али моје срце осјећа и живи,

    Анђô младих снова диже ме и носи

У вијенце од ружа - у загрљај теби,

    Гдје се вјером кријепим кô цвијетак у роси.

У јасно сунашце, твоје очи благе,

    С окриљеном душом погледи ми лете;

Око мене цвијеће од најљепше шаре,

    Па се њежно цвијетак са цвјетићем плете.

Ја милујем прамен твоје косе бујне,

    Пијем врели пољуб, што ме у рај носи,

А душа ми тихо свијетлог бога слави

    Што ми даде цвијетак ког зима не коси.

У Мостару, 9. децембра 1894.