Отворила си двери

Отворила си двери 

           З(орки)

Отворила си двери срца и душе сјајне

    И примила ме у рај чисте љубави твоје,

Са мртвих пустолина бола и туге тајне

    Повратила ме к небу, гдје рајска миља стоје.

Не лијем сузе више, нити ме мисô блуди

    По небу прошлости давне, гдје пале наде стоје.

Снова се живот рађа, снова ми небо руди

    И блиста светим жаром чаробне слике твоје.

Кô свјежи пољски вјетрић, кô бујна горска врела,

    Сад ми се живот креће кроз бокор мирисних ружа;

Све што сам жељно чекô, све што ми душа хтјела -

    У теби, лијепи цвијете, блага ми судба пружа.

Па нека летне пјесма крилу вјечности тајне,

    У славу оног жара у ком нам срца стоје,

Нек чује срећу моју небо и звијезде сјајне,

    Срећу што сад ме згријева вјером љубави твоје.

1894.