Страшна је ово ноћ

Страшна је ово ноћ

Страшна је ово ноћ!

Огрнуло се небо покровом црним,

У диму облака мјесец тиња,

А дивља пучина сиња

Урла, врије и бјесни

И пјену баца у свод небесни;

По обалама цвиле

Дрвета тамна,

Повијају се тужно - кô црна мајка

Над одром сина свог...

Страшна је ово ноћ!

У малој прашњивој соби,

Што једним окном гледа

У мутну пучину морску,

На самртном одру лежи ми брат,

Лежи пјесник мој,

Лежи славуј мој.

С душом се бори

И у ме гледа

Благим и крупним очима.

Мршаво, испијено лице

Смртном ватром гори.

Он помоћи од мене иште,

Зове ме: "Брате, помози!"

А ја му узмем руку,

Блиједу суву руку,

Хладну кô мраз,

И тјешим брата свог,

А у мени се кида душа,

И грцам и гушим сузе,

Да их не види он -

Рођени брат мој,

Рођени пјесник мој.

О, камо среће да мјесто тебе

На одар лећи могу,

Да ти одузмем све муке и боле

И у твом окну снова

Да видим онај жар

Младости, среће твоје!

Ал' све што могу

Једно је, боре мој,

Што се над твојим одром

Свесрдно молим богу:

"Чувај ми, боже, пјесника мог!

О, чувај, боже, славуја мог!

И не дај да 'вако млад

Овдје, у пустом крају,

У туђем завичају,

Заклопи очи мудре!

Врати му мир, снагу и наде!

Не уби', боже, славуја свог,

Што тако дивно

Поздрављат знаде

Свијетлу зору твоју,

И исход јасних звијезда,

И говор плавог мора,

И смирај сунца твога!

Не уби', боже, срце ово

Што сваког љуби!

У њему тече чисти извор

Истине свете;

У њему сија сунце

Правде и људског добра, -

Не уби', боже, славуја свог!"

Тако ја мислим, молим се тајно,

Ал' тамо далеко, ћути бог

Кô хладни камен, кô џелат мрачни...

Страшна је ово ноћ!

Огрнуло се небо покровом црним,

У диму облака мјесец тиња,

А дивља пучина сиња

Урла, врије и бјесни

И пјену баца у свод небесни;

По обалама цвиле

Дрвета тамна,

Повијају се тужно - кô црна мајка

Над одром сина свог...

Страшна је ово ноћ!

Овдје, у пустом крају,

У туђем завичају,

У малој прљавој соби,

На јадним рукама мојим

Умире пјесник мој,

Умире славуј мој...

Lussin Piccolo, 7. децембра, 1905.