Из "Салона"

Из "Салона"

1. Перика

Отмено друштво. Тону лаке дирке

Под прстићима једне лепе госпе;

У сваком звуку као да се проспе

Мирис од ружа. И крај слатке свирке

Све неми, ћути и чека свршетак -

Па онда тапшу и разговор крену:

Сви хвале госпу и вештину њену.

Она се смеје и поправља цветак

У густој коси. Лепо око њено

Гори и вара... Наједанпут смијех

Осу се свуда и у дама свијех

Лепезом беше лице заклоњено.

Шта је?! Млад доцент, здраво бледа лика,

Љубећи руку једне даме плаве,

Случајно кихну и с његове главе

У њено крило паде му перика.

2. У тузи

"Ја знадем, госпо, да вас срце боли

За верним мужем, што га судба узе;

Ал' шта се може? Убришите сузе, -

Та бог је добар, он вас и сад воли.

Неће вас тако пустити, мадама,

Да ваша младост без утјехе вене".

"Јест, бог је добар, и он воли мене,

Ал' реците ми, шта ћу 'вако сама?"

И млади доктор сетну даму мотри

И запита је тихо, с болом правим:

"Кад могу доћи да вам друштво правим?"

"Сутра по подне, тако, од два до три".

3. Она

Леп је то човек наш министар правде!

Он воли друштво и појми му значај;

Вечерас, ето, позвао је на чај

Господу страну и многе одавде.

Он вам је узор и доброта сама!

Па како моме мужу пише благо:

"Мени ће бити особито драго

Ако вечерас госпу видим с вама!"

Ах, једва чекам да наступи вече!

Ставићу на се свилено одело.

"Дивно вам стоји, као снег је бело!"

Неких ми дана он љубазно рече.

Увек ме тако предусрета лепо

И поштује ми мимо друге даме,

И све би, све би учинио за ме,

Па стога многе завиде ми слепо.

Он са мном често шета старим парком,

У лепом збору проведемо време,

И више пута, у смеху, пун треме,

Руку ми стисне својом руком жарком.

Учтив је јако и пун мудрог такта!

Он ми је мужу учинио много,

Без њега не би ни корака могô,

Вјечно би само преписивô акта.

И зато њега мој муж јако штује,

Цени му разум и карактер врли, -

Па сада сретан заносно ме грли

И моју чедност у звездице кује.

1905.