Чекање

Чекање  

Колико је среће у часима овим,

Кад се мјесец рађа на плавој висини,

Када славуј пјева негдје у даљини

И разгара срце пламенима новим!

Овдје дрвље старо дуге сјенке баца,

У нашој ријеци брдо се огледа;

Дођи, јер ми срце више мира не да -

Ја сам жедан, драга, твојих пољубаца.

Не моли се, тамо, пред иконом старом!

Овдје, у слободи, пред небом - олтаром

Са кога нам господ о милости збори,

Дођи да заједно молимо нас двоје:

Ја ћу све да љубим очи, усне твоје,

А ти стрепи, дршћи и са мном изгори.

1906.