Покидане струне

Покидане струне 

И свршено је било... У велу и мекој свили,

Силазила си мирно низ степенице храма,

Под круном мирта. Сви су погледи на теби били.

Пред црквом жагор и тјеска. Као стијена сама,

Уз онај стари јаблан ја сам одвојен био

И ћутô. На моје чело студена падаше тама...

Уз мелодију чежње празнички дан је лио

Топло и благо сунце. Под гроздовима бехара

Мирисале су баште. Један је лептир хтио

На твоја слетити њедра, пун златних свијетлих шара...

И када пурпурни шећер просуше пред твоје скуте,

И складно свирачи вјешти, уз ћеманета стара,

Почеше топлу пјесму: још једном погледах у те,

И видјех, видјех ти очи, слатке и сунца пуне...

У мени све се сруши, ја смртне чух минуте,

И у дну душе моје прснуше златне струне.

1911.