Харфо моја

Харфо моја

Харфо моја, добро моје,

Цигли друже у тој тами,

О, не буди гласе своје:

Срећа спава, ми смо сами...

Са свих страна пустош хладна,

С огњишта ме милог гони;

Само чујем самрт гладна

Кô да о праг косом звони,

Кô да пружа црне руке,

Да ми и ту срећу збрише,

Да и твоје следи звуке,

Да и тебе немам више...

Па и нашто пјесма драга

Кад нас усуд јаду предô,

Кад су мртва лица блага

У којим' сам радост гледô?

О, та знаш ли ноћи красне,

Кад су тако ведри, мили

Све до данка, зоре јасне

На том мјесту с нама бдили?

Хорила се слатка шала, -

Срце здраво, душа врела,

А покрај нас срећа стала

Па мирисне вијенце плела...

А сад?... Стојте, струне јасне:

Срећа спава, ми смо сами; -

И кандило ено гасне

да не смета мртвој тами.

Ил' не! Снова кроз ноћ тију

Дај ми звуке, мила струно,

Преко гробља нек се вију -

По гробљу је цвијећа пуно.

Под тим цвијећем чуће звуке

Драга лица, сјени врле, -

Пружиће нам своје руке

Да нас тамо вјечно грле.

1900.