Умрли сте

Умрли сте

Умрли сте...

Срца вам трула у прсима трулим,

У њима нема ни крви ни плама, -

Отровала се у вртлогу црном

Бестиднога срама.

Како сте јадни! Колико ли хрђе

Безбожне прси у себи вам крију,

А ваше душе, провале дубоке,

Невјером нас бију.

Невјером црном ви кољете брата,

Грезнете у крв ваше мајке јадне:

О црне тице из црнога јата,

Како ли сте гладне!...

Умрли сте...

Грешна вас жудња беспућем одвела,

Сотони црној да носите скуте,

И брату своме да пеленом грким

Засијете путе...

Ни сузе мајке која вас одњиха,

Ни њена клетва из рањених груди

У трулом духу бестиднога легла

Кајање не буди...

Превласти, слава и колајне златне -

То вам је идол, за који сте дали

Срце и душу, све и име своје

којим сте се звали...

Умрли сте... Близина ваша трулежом нас гуши

И трује ваздух ове земље наше.

Покријте лице, јер Српчићи мали

Од њега се плаше:

Плаше се пакла, јер анђели златни

Сотону виде у груди вам ледним;

Плаше се срама, јер чистоту хране

У душама чедним:

Плаше се жига и тих црних бора

Са вашег чела, што издајство зборе;

Плаше се слуга, за гомилу злата

Што џелате дворе...

Умрли сте...

Под тешким крстом, под трновим вијенцем,

Ступају браћа без јаука, бола,

А ви кô жене кријете се подло

Од витешког кола...

Кријте се, кријте, одлазите тамо

Куд вас је црна мисао повела;

Кајање позно срам вам збрисат неће

С издајничког чела.

Наше ће сунце, ако бог да, синут,

Окован демон на нас ће пријечат, -

Ми ћемо стајат са стијегом у руци,

А ви ћете клечат!...

1900.