Славују
Ој ти тиче милопојче,
Лаганога лета,
Друже горе, друже луга
И мирисног цв'јета!
Што умукну с пјесмом слатком,
Што се снужди, тиче?
Зар из душе радост бјежи,
А туга ти ниче?...
Зар ти немаш наде вреле
Што ти срце згр'јева?
Зар ти немаш наде вреле
Што о добру пјева?
Гледајућ' те, чини ми се,
Да је твоја туга:
Што без цв'јећа видиш гору,
Видиш пуста луга;
Што се вихор око тебе
Шири ломећ' гране,
И што тама густа, црна
Прати наше дане...
Ал' не тужи, милопојче,
Нек' те грије нада!
Вихор, јесен, зима, хала
Вјечно нам не влада.
Са прољећем вратиће се
Бујан живот, снага!
Тад ће с' опет да захори
Твоја пјесма драга.
Нема коментара:
Постави коментар