Весталка
Успомени Војислављевој
Рим почива... Мирно ћуте и храмови и палате,
Само страже од ликтора разблуднике градом прате.
И захори пјесма страсна, па у часу мре и тоне;
Само Тибар јасно шуми и брзи се вали гоне.
А у храму, гдје мраморни кип богиње Весте стоји,
Још Весталка млада бдије и за часом часе броји.
Ал' кô тица заробљена, што са болом и са тугом
У мрежама хладних жица за слободним чезне лугом,
Тако с болом чезнуло је младо срце руже ове:
Мила слика младог момка грлила је њене снове.
Пред мраморним светим кипом клечала је многе ноћи,
И с молитвом шаптала је драго име у самоћи.
Она и сад за њ се моли и слатко му име збори,
А пред кипом хладне Весте кандиоце тихо гори.
Ал' што дрхтну срце њено? Што заблиста поглед плави?
У дубокој полутами лијепо се момче јави.
Довео га улаз тајни, заштитник му небо било,
И он опет грли драгу, грли своје чедо мило.
На уснама усне горе, на срдашцу срце бије;
Кроз окна их мјесец гледи и над слатком тајном бдије.
Ал' на срца која љубе често црни удес лети:
Пред богињом Вестом хладном угаси се "огањ свети".
Мома стрепи и блиједи, на лицу јој румен са'не
Кô јесењи цвијет кад умре и под родну грану пане.
Снагу купи; хладном кипу кô збуњено дијете лети
И бијелу руку диже да потпали "огањ свети".
Али касно, све је касно!... Пред њом будне страже стоје,
У дубини тамног храма хор самртну пјесму поје.
Она руком срце стеже, болни поглед к небу даје,
Па кроз сузе задњих снова милу слику гледала је;
Гледала је црне очи, коврџасте миле косе,
Кô што свели цвијет гледа сјајну зору испод росе.
Гле, јутарња свјетлост слази, а џелати спремни стоје,
У дубини тамног храма хор самртну пјесму поје.
9. децембра 1895.
