Благо теби

Благо теби

  

Благо теби, ако на свијету

Нађеш срце, у ком вјера сјаји,

У коме се чиста љубав таји

Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог' дара нема, -

У тој срећи тек би срећа била;

Чисто срце небеска су крила,

Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије

На твом срцу једно срце друго:

Скрсти руке и моли се дуго

Оној Мисли, што над тобом бдије!

18. I 1896.

          

Сјећаш ли се, срце?

Сјећаш ли се, срце?

Сјећаш ли се, срце, што је некад било?

Сјећаш ли се сада прошлости и дана,

Кад си пуно вјере, као тиче мило,

Дизало се летом пут небесних страна?

Угушени зраче, у облаку туге,

Вихори и б'јеси сломише ти крила,

Боравиште твоје бјеху шарне дуге,

И тичија јата дружина ти била...

К'о невини цвијет, пуно чедног мира,

У заносу милом грлили те снови,

И к'о акорд мили анђеоских лира

Будила те пјесма звуком жеља нови'.

Нетакнуто буром борбе и спознања

Живјело си мирно у жељи и пламу,

Ал' све жеље драге о којима сања

Раздув'о је вјетар у пороз и таму...

Ружичасти вео, кроз који се жудно

Гледало у простор живота и људи,

Растргла је јава и познање будно,

Па сатана мрска сад пред нама блуди.

О, дајте ми назад в'јенац прошлих дана,

Вратите ми часе, у којим' сам само

Осјећао љубав и вјеров'о сл'јепо

У људе и Бога што борави тамо.

Вратите ми срце, гдје безбрижна срећа

К'о кандило св'јетло сјаји се и блиста,

У одјеку грома што се Бога сјећа

И вјерује ускрс распетога Христа.

1896.

          

Стражар отаџбине

Стражар отаџбине

Суро ст'јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст'јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе.

Често облак у гром се претвара,

Крше тресе, у прах да разнесе,

Ал' соколу срце се не пара:

Против силе силом уздиже се.

Крилом бије, облаку се вије,

А слојеви размичу се тавни,

Сунце сине, па му опет грије,

Суро ст'јење од в'јекова давни'.

Јесте л' жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!...

На камену родила га мати,

Од камена мишица му тврђа,

А материн благослов га прати,

Јер му срце издајством не рђа...

Пр'је би главу, нег' дједова славу,

Пр'је би живот, него народ дао,

А кад пане, бесмртност му сване,

Јер је мушки за свој народ пао.

Суро ст'јење, високо камење

Уздигло се у облаке сиве;

А гдје ст'јење у небо се пење,

Тамо смјели соколови живе!

Јесте л' жељни соколовог крила?

Ето крила, ето дуге шаре!

Ето душе, што би кадра била

Погинути за рода олтаре!...

1896.

          

Живи!

Живи!

Живи, да бришеш оне сузе вајне,

Што око муте потиштеном робу,

Оном, што цвили с невоље бескрајне,

У тавној ноћи, дубокоме гробу...

Живи, да будеш: трепет, гром и страва

Силнику худом, што народе стреса,

Што му се престо, и скиптар, и слава

Подиже грозно врх људских тјелеса.

Живи, да в'јенце покољења плету,

И твоме гробу с вјенцима ходе,

Живи, да умреш на бојишту свету,

За светог Бога правде и слободе...

3. VI 1896.

          

У врту

У врту

Кроз зелено грање

    Сунашце те вири,

А слатко пјевање

    С вјетрићем се шири.

Око тебе руже

    Бајни в'јенац свиле,

А лептири круже

    Њедра им од свиле.

Сваки цв'јетак вели

    У шаптању тајном,

Да снивати жели

    На њедру ти бајном.

Ти разум'јеш цв'јетак

    Кад зборити стане,

Па руже за сплетак

    Откидаш са гране.

Дај и мени једну,

    Којој зв'језде поју, -

Дај ми ружу чедну -

    Дај ми душу твоју!...

1896.

          

У сјећању

У сјећању

Кад оживи спомен мили

    Прошле среће, мртвих дана,

Нада мном се тајно крили

    Густи сплетак цвјетних грана.

К'о у срцу жеља млада

    С трепетом се лишће крене,

А рука ми жудно пада

    На премиле косе њене.

У градини славуј поје,

    Па нам слатку срећу пружа,

А ја љубим чедо моје,

    Л'јепо чедо б'јелих ружа.

Јата пољских голубова

    Над љубављу нашом л'јећу,

А по небу св'јетлих снова

    Загрљене душе крећу.

Поток шуми, цв'јетак мири,

    Кроз грање се гласи роје,

Срца бију, груд се шири,

    На уснама усне стоје...

Ој, сјећање, цвјетно грање,

    Гдје ми срећа пјесму поје...

Ој, сјећање, миловање,

    Слатка туго, сузе моје!...

У Мостару, 1896.