Твојих ружа нема

Твојих ружа нема

Твојих ружа нема,

    Прошло златно доба, -

Само љута драча с голе гране боде.

Гдје је полет снова? Куда радост оде?

Тамо гдје су мртви, гдје је гроб до гроба.

Овдје у самоћи,

    Гдје се љубав заче,

Не чека те драга, умрла је она...

То не пјева славуј, глас погребних звона

Негдје у висини то јеца и плаче.

Шта ћеш више овдје?

    Чекаш ли тренуте

Да ти снова дођу с јутром среће твоје?

Не варај се! Гробља без одзива стоје,

И умрли тврдо у покоју ћуте.

Твојих ружа нема.

    Го се бокор њише.

На зорином вјетру дршће грана бона.

Слушај! Ено звони глас погребних звона,

    Заспи сном небесним и не љуби више.

1907.

          

Ружа

Ружа

Јуче бијах с тобом. Плави дан се смијô

Пун сунца и среће. Ти си здрава била;

На њедрима твојим лептир росу пио

И свилена своја одмарао крила.

На бокору сада тебе вјетар њише

Увехлу и мртву, док зрак зорин руди.

Спавај! Твој друг лептир неће никад више

Пити слатки живот са твојијех груди.

Тек што те је судба на свјетлост извела,

Тек што си испила прву капљу сласти,

Од ненадне бољке ти си, ето, свела -

Умрла без топле љубави и страсти.

Како ли је чудна воља нашег неба!

Као кобац вреба свако живот дани;

Ја видим да небу земља зато треба

Жртвама безбројним да га вјечно храни.

1907.

          

Мрак

Мрак

Мрак...

Богови, гдје сте?... Зар ниједне зубље?...

Посвијетлите нам на путима овим!

Спутани смо, ево, веригама новим

И наше су ране све дубље и дубље...

Нама блага дажда не пада са свода,

Сва су наша поља поплављена муљем...

Камо јаке руке, са челичним жуљем,

Да посију сјеме будућега плода?

Мрак...

Богови, гдје сте?... Поставите бодље

На свијетла чела, па крените с крстом,

И пут части мушке потражите прстом

Нараштају овом што још дише одље!

Васкрсните! - Наше ноћи све су дубље...

Оплодите земљу плодовима новим!

Ми падамо, ево, под теретом овим, -

Дигните нас, дајте свјетлост ваше зубље!

Мрак...

1907.

          

Не чува се тако образ и поштење

Не чува се тако образ и поштење

Не чува се тако образ и поштење!

Ко хоће да народ и води и брани,

Тај у души вјечно мушки понос храни, -

Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Заставу ти своју бјеше народ предô,

И за тобом пође и у борбу стаде,

Ал' ти ето, вођо, посрну и паде...

Гдје ти очи бјеху? Што нијеси гледô?

Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,

Ти у ког је вјера заложена била,

Зар блатом да сада каљаш своја крила?

Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?

Он ти пружи части, он те у вис диже,

А до јуче, знаш ли, с њиме си се клао!

Гдје је људски понос? Он је ето пао -

Преваљени соко у прашини гмиже.

Може ли ти народ простити то дјело?

Јесу ли то пути душа свијетлијех?

Не, то је знај, вођо, један тешки гријех

И љага што каља јунаково чело.

Не чува се тако образ и поштење!

Ко хоће да народ и води и брани,

Тај у души вјечно мушки понос храни, -

Он не пузи, он се уз Голготу пење.

1907.

          

Писмо

Писмо

Пребродих, мој друже, преко Океана

И сада ме ево гдје сам давно хтио;

Но, кажем ти право, будала сам био

Јер мишљах да овдје с неба пада храна.

Држао сам: амо синуће ми зора,

Да ће бити среће несниване, дуге,

И нестати патње и невоље дуге,

Ал' ме овдје срете још невоља гора.

На хиљаде гладних данас траже рада

И лутају тако од града до града,

Али пуста добра нигдје да се јави...

Збогом! Поздрави ми све другове моје

И реци им нека ту на дому стоје,

Јер сирјака амо свак кô робље дави.

1907.

          

На путу

На путу

Хитри коњи фркћу. Моја кола нагле.

А тамо, далеко, у сумраку тамном,

Све се већма губе и остају за мном

Оштре, голе греде и туробне магле.

Нигде никог. Само, докле мирно тоне

Новембарско сунце, и за врхом трне,

У струкама магле за мном чета срне;

То су боли моји што ме снова гоне.

О ви сенке мутне, ви авети бледе,

Прођите се више сморена бегунца!

Вратите се тамо у магле и греде,

Ја покоја хоћу! Хоћу среће, сунца!

Но залуду вапај... Све ближе и ближе,

С барјацима магле грдни повор стиже

И к'о гладни пантер иза кола срне.

И ја чујем како преко страна стрми'

Његов дивљи кикот шири се и грми,

К'о хрид кад се руши у бездани црне.

1907.

          

Свијетли пут

Свијетли пут

Ноћ. Миришу смреке и кадуље свјеже.

Мир. Не пјева славуј са ноћишта своји',

Само хучна вода кроз ждријело реже,

Док црн крупан јелен над понором стоји.

Над њиме високо, из прозирна вела

Од сребрне магле, свијетло лице бдије,

И у златном лету на убога села

Нечујно и кротко свој благослов лије.

И у тихој срећи све трепти и сија

И вода и камен, џбун и вршак грана,

Као да се небо ближе земљи свија

И сам господ ходи преко мирних страна.

То путује љубав своме завичају,

На исток, далеко, преко брда голи',

Пред олтаром неба, чиста и у сјају,

Да прислужи сунце и Богу се моли.

1907.