Угљари (верзија I)
Из чељусти земље, све један по један,
Излазе у црној свештеничкој раси,
Што су им је дуги у подземљу часи
Откали од праха угља... Сваки, жедан,
Прима крчаг што му пружа жена, или
Шћи, ил' сестра. И сви, голих рука, пију,
И види се како дамари им бију
Под сухијем грлом у набреклој жили.
Жеђ гасе и сморне очи дижу гори,
Пресипа се вода и низ прси црне
Оставља им бразде. И док сунце трне
Поврх друма што је граду завијуг'о,
К'о да сваки небу погледима збори:
Гдје си боже?... Зашто спаваш тако дуго?...
1912.
Нема коментара:
Постави коментар