О, путниче

О, путниче

О, путниче из даљине,

    Ако твоје срце гине

    за љепотом, коју ниђе

    Нити позна нити виђе,

    За љепотом коју само

    Рај у себи скрива тамо,

    А ти ходи

    И походи

    Мој лијепи родни крај.

Гле, што досад глед'о ниси:

    Плава брда, сјајни виси,

    Подупиру небо наше

    А под њима равне паше

    И лијепа мирна села

    Поздрављају бистра врела,

    А к'о лаки, драги снови,

    Б'јела јата - голубови

    У златни се губе сјај.

Овдје, цв'јеће гледа на те,

    Тамо слатки звук се њија,

    А на руже и гранате,

    К'о прамење сњежно, благо,

    Лептирова јато драго

    Своја лака крила свија -

    А до плавих водâ они',

    Куд пастирка стадо гони,

    Позлаћени шуми гај.

Свуда живот! Свуда здравље!

    У тополи пјева славље,

    Вјетрић струји и на крилу

    Златним зраком носи свилу,

    А далеко р'јека чиста

    У широком пољу блиста

    И к'о поздрав драг и мио

    Њезин слатки шумор ти'о

    У мили те зове крај.

О, лијепа земљо драга,

    У теби су сва ми блага!

    У теби је срећа моја!

    У теби ми дух пропоја!

    Па до гроба, тебе, мајко,

    Твој ће синак љубит' жарко,

    И у срећи, болу твоме,

    Ти ћеш бити срцу моме,

    Свети олтар, златни рај!

1901.