Ја не могу овдје

Ја не могу овдје

Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,

Овдје нема сунца што ме тако грије,

Сунца, милог сунца, сунца мога раја -

Мога завичаја.

Ја не могу овдје. Моја душа воли

И лијепу Рону и воду Лимана,

И далеке шуме што се виде доли

У подножју хладном вјечнога Монблана;

Моја душа воли овај крај слободе,

Ову земљу људи, једнакости, права.

Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,

Тамо, с голих брда гдје мирише трава,

Тамо, гдје су моји другови и браћа,

Тамо, роду своме душа ми се враћа.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече

Врх далеких брда као ватра плане,

Испод црног Хума гдје Неретва тече;

Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,

Гдје се моја браћа за род богу моле;

Тамо гдје сам снивô оне златне снове,

Тамо моја душа плачући ме зове.

Ондје нек ме једном и у гроб сахране.

Женева, 1902.