Госпођици

Госпођици         

Бјанки Куриналди

Некада сам и вас на кољену цупкô,

И доносио вам слатке шећерлеме,

И љубио дуго ваше плаво тјеме,

И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли к'о ријека нагла,

К'о тренутни снови, као пусте варке;

Сад на вашем лицу сјај младости жарке,

А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам, ваше срце сада ватром гори,

Моје хладна зима окива и мори;

Ваше очи сјају к'о два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...

Младост, љубав, огањ, све у гробу спава -

По косама мојим попануло иње...

1906.