Пред распећем
Хоћу да живим животом човјека:
Хоћу да љубим, да трпим и страдам,
У својој вјери да се добру надам
Штоно ће доћи кô света ријека
Да гријех спере! Моју клетву нико
Дочути неће, баце ли се на ме;
На људску пакост ја сам давно свикô,
И знам да сунце не боји се таме...
Пророчким гласом будићу из гроба:
Истину мртву и слободу роба
Што спутан сунца завичајна жуди.
И крвљу својом прелићу све путе
Идући теби, и вјерујућ у те,
Ускрсли брате потиштених људи!
1906.
Нема коментара:
Постави коментар