Путник

Путник

Сморен поглед мутног ока

    Већ ми стиже бурни град,

Још два до три лака скока -

Пред капије двору моме

На коњицу лаганоме

    Дојездићу млад.

Копитом ће коњиц бити,

    Да поздрави мирни дом;

А сеја ће сузе лити

Кад отвори тешка врата,

Миле руке око врата

    Свиће брату свом.

Ах, зашто ме, надо пуста,

    Тако вараш дан и ноћ?...

Мој коњицу, гриво густа,

Скрати маха греду своме,

Јер кад дођеш двору моме,

    Ти ћеш гробу доћ...

Тамо живог срца није,

    Које жарко љуби нас, -

Празне собе тама крије;

Ту ме неће више звати

Нити братац, нити мати,

    Нити сејин глас...

1898.